The beast who writes in nude

Tom Waits – Christmas Card From a Hooker in Minneapolis... oplakujem jednu kurvu, juče smo je sahranili uz „najtvrđe“ počasti, kako se, kroz cmizdravi osmeh, našalila jedna njena „sestra“, bilo nas je sedmoro, troje ožalošćenih, tri grobara i pop, kurve nemaju mnogo prijatelja, to ne dozvoljava njihova iskrenost, „ajde, pope, jedan Oće naš, pa da idemo, vidiš da smo u radnom odelu“, zacerekale su se, i ja sam, skriven iza vunenog šala i kape, posmatrao sam ih sa pritajenim divljenjem, došle su u kratkim suknjama i čipkanim čarapama po velikoj hladnoći, u nameri da je isprate onako kako i dolikuje, odajući poštovanje njenom životu, najpre njegovoj hrabrosti, gledajući kako drhte kao dva odevena kostura, držeći jedna drugu pod ruku, ponovo sam razmišljao o tome kako je biti kurva u jednoj palanci, koliko života u životu je potrebno za to, koliko iskonskog... dok je pop mrmljao skraćenu verziju pogrebnog slova, zbog hladnoće, ili toga što ni sam nije verovao u budući život upokojene, podigao sam pogled prema okolnim brdima, izbledelim šumama, posađenim u davna vremena, rukama ljudi koji sada počivaju ovde, pod njihovim pogledom, da li su ikada pomislili kako će ih te šume čuvati sada, štiteći ih od jakih naleta vetra, i napada osvajača sa nekih udaljenih, njima nepoznatih groblja, i mrtvi vode svoje ratove, činjenica da ih mi ne vidimo ne znači da oni i ne postoje, visoka stabla s lakoćom podnose teret snega na sebi, ta garda mrtvih, pod čijom prividnom nepomičnošću klizi smolasta, zgusla krv, spravljena za velike hladnoće, bdi bez osećaja samoodricanja, pod zemljom, njihove korenite ruke čvrsto su isprepletene i tako hrane jedno drugo u teškim vremenima, kao što se pingvini stiskaju jedni uz druge, formirajući telesni krug toplote koji im omogućava da prežive antarktičku zimu, to je osećaj pripadnosti cilju, za razliku od ljudi...

...„ljudi su kurve!“ uzviknu Marta, i podiže čašicu vinjaka, značajno, kao da nazdravlja tim rečima, pogledao sam je, istresla je piće u sebe sa gađenjem, „huh... nalij još jednu“, tresnula je čašicu na šank, završio sam poliranje poslednje pivske čaše i odložio je na staklenu policu, pored ostalih, caklile su se, kao oči pijanca, prebacio sam krpu preko ramena i uzeo čašicu sa šanka, dozirao sam piće i spustio ga ispred Marte, „još ovo i idemo“ rekoh umorno, bilo je kasno, skoro dva sata posle ponoći, i već me je hvatala nervoza od želje da zaključam i odvučem se kući, samo mi je falilo da unutra banu neki zanemeli, meni dobro poznati životi, iskrzane duše koje bi cevčile jedno pivo do jutra, tražeći da im puštam Cream i Journey, iznova i iznova, osedeli i oćelaveli, onemoćalo bi klimali glavom u ritmu muzike, tresući drhtavim prstima pepeo cigarete na šank, nesvesno, zanešeni, opijeni iznenadno vraćenom mladošću, u doba kada su im zubi bili beli, a pokreti gipkiji, ali, zavrteni „nebeskim točkom“, sada su tu gde jesu, sa pivskom flašom u ruci, propalim rok-brakom, i decom, začetom u šatoru, koju jedva da viđaju, decom odlutalom u daleki svet u potrazi za izgubljenom ljubavlju, obično bi, kada im pustim pesmu „Sunshine of your love“, uperili kažiprst u mene, kao znak mog poštovanja prema njihovoj prošlosti, i lupali pesnicama o šank, vičući kako je Džindžer Bejker najbolji jebeni bubnjar na svetu, posmatrao bih njihova izmrcvarena lica, kezeći se zaverenički kao da sam nekim čudom živeo u tom vremenu i razumeo njihovu patnju... ali ne noćas, noćas sam bio pakostan i bez želje za (lažnim) saosećanjem, samo sam hteo da Marta ispije piće i krenem... spustila je glavu i počela da buca po tašnici, pretpostavio sam da traži novac, kosa na temenu joj je blještala, svetlost je poigravala na njoj kao na pozornici, „batali, ovo ide na mene“, podigla je glavu i nasmešila se, jamice na njenim obrazima zaokruglile su njeno usko lice, „dogovoreno... sledeći put ja plaćam!“, podigla je prst značajno, delovala je ljupko u tom trenutku, bila je, zapravo, od retke vrste žena, nepretenciozno lepa, sa crnom, ravnom kosom koju na filmskim posterima imaju egipatske princeze, ili kurve, a za koju nikada niste potpuno sigurni da li je prava ili lažna, zbog kose joj je i lice delovalo sumornije, ali je i to nosilo izvesnu privlačnost, naročito muškarcima koji su sa sobom nosili nesvarenu prošlost, kao ja, šminka na njoj bila je napadna, naročito karmin, tada još nisam znao da takvu nose žene duboko sakrivene u sebe, i služi im kao granica preko koje niko ne sme da pređe, obukli smo zimske jakne, zapravo je Marta imala vuneni kaputić, kurvinskozelene boje, pomislio sam, i pošli... „možemo do pola puta zajedno“, dobacio sam Marti, uvukavši glavu pod kragnu, noć je bila ledena, tiha i suva, zver zime se dobro pretvarala pred ljudima sakrivenim u toplim sobama, delujući pitomo pri pogledu kroz prozor, već na kućnom pragu grabila bi vas svojim zubima i nosila u čeljustima, kao izdresirani pas, puštajući vas tek na sledećem odredištu, zadovoljno dahćući zbog obavljenog posla, Marta je samo slegla ramenima i strpala ruke u džepove kaputa, hodali smo pustim ulicama, u meni je, kao zmija, siktala želja da ne naletimo na bilo koga, bilo me je stid da me vide sa Martom, palanka ne priznaje slučajnost, s druge strane, jeftina pomisao o boji njenog kaputa iziritirala je moju bednu savest i reagovao sam pokajnički, udarac bičem po leđima i sve će biti oprošteno, kako lagodno je funkcionisao svet u meni, Martu sam poznavao iz viđenja, i priča kako je nekada iza Doma kulture pušila klincima za 200 dinara, a sada se jebe za dobre pare, nisam bio siguran kolika je to cifra... „lepo je raditi u kafiću, je l’ da?“, okrenula je glavu prema meni, „da“, odgovorio sam nezainteresovano, i ne pogledavši je, „zašto?“, posmatrala me je uporno, kao dete, mogao sam da osetim njen pogled, činio je da se osetim neprijatno, „otkud znam... dobra je lova... zezanje...“... “kradeš li?“, upitala je naglo, nakezivši se, kao da je želela da mi stavi do znanja da već zna odgovor... ovo pitanje me je potpuno razbudilo, loša istina o nama je kao udarac struje, ispružio sam ruke u samoodbrani „kakvo je to pitanje, svi konobari to rade!“, pomislio sam kako je bilo glupo od mene da joj predložim ovu noćnu šetnju, kada je polupijana i bezobrazna, istovremeno osetivši želju da se nekako opravdam pred njom, ali zašto, zašto nebitnoj osobi, skoro nepoznatoj, ipak, ostao sam nem... „zlato ne hlapi, zlato nije voda... zlato je vječno đubre, jer kapital je smrt, koja ne iščezava... ne mijenjam se, samo se moja vrijednost ljulja“... zastao sam i pogledao u Martu, „šta ti je to?“... „Šalamun, slovenački pesnik... pravi pesnik, ne seronja... šteta je... ti ne čitaš?“...slegao sam ramenima, izgovorivši s naporom „ne baš“... „naravno,“ nasmešila se „ljudi oduvek slabo čitaju, to iziskuje veliki napor za njihov nedojebani mozak“... „ma daj... šta si ti, neka intelektu-alna...“, u trenutku sam zaćutao... „kurva!,“ povikala je Marta, najednom pobelevši u licu „hajde, reci!... šta je, ljudi ne umeju više da budu iskreni!... jesam kurva, kurva koja je trebalo da završi književnost na jebenom sveučilištu u Zagrebu... a ti, šta si ti?!... za razliku od vas, ja to bar... umem da priznam“, namerno sam se ućutao maločas, pustivši je da sama to izgovori, želeo sam da je ponizim i uspeo u tome, ali već sledećeg trenutka, videći njeno zgrčeno lice, postalo mi je jasno da sam ponizio samo sebe, zverao sam uokolo iz straha da neko ne naiđe ili se probudi usled njene vike... „i, znaš... znaš...“ nastavila je, nesvesna sveta oko sebe, podstaknuta ujedom koji sam joj naneo „posmatrala sam tvoje oči dok si posluživao večeras, pronicljive su, šarmiraš goste osmehom, a oči su ti ledene kao ova noć, još više, rekla bih, mrtve... i vidi svoje prste, dugačke i nežne, nisu oni predodređeni za ovaj posao, šta tražiš ti tamo, a?... znam, znam, rekao si, lovu, lovu i ribice, sećam se letos, imali ste gužvu u kafiću, sedela sam za šankom sama, bilo mi je dosadno kao i uvek, jedna klinka ti je deset puta prišla i tražila da pustiš njenu omiljenu pesmu, nabacivala ti se, šta li je, taj poslednji put te je uhvatila u trku, pružio si joj ajncer i rekao, pridrži ovo, molim te, a zatim si je uhvatio za sise, ruke su joj se tresle od težine, a nije smela da ga ispusti, ciknula je od iznenađenja, ili sreće, ko zna, i zajapurila se kao da si je skinuo golu tamo!, možda si bio prvi koji ju je pipnuo, čoveče, jesi li svestan toga?!... kreteni su se smejali kao ludi na tvoju tačku, a ti si samo zgrabio ajncer iz njenih ruku i odjurio napolje kao da se ništa nije desilo... da li si ikada pomislio kako si joj možda promenio tok života?, kako si bio okidač koji je imao šansu da nikada ne opali?!“... Marta je, sva zadihana, shvatila da viče na mene, i zaustavila se, otvorenih usta, iz kojih je kuljala para jedne krhke lokomotive koja je vukla za sobom vagone prošlosti, kao uklete utvare kojih se neće nikada osloboditi, u tom trenutku pored nas je prošao neki automobil, zvuk njegove sirene zatresao je žilu moje savesti i nastavio da mi odzvanja u ušima, nisam znao da li je sirena bila upućena Marti ili meni, mahinalno sam podigao ruku kako bih otpozdravio, ne okrenuvši se, nastavili smo da koračamo, u pogrebnoj tišini, sve do raskrsnice na kojoj smo se rastali, bez pozdrava, pogleda, u nameri da što pre pobegnemo jedno od drugog... zvuk njenih potpetica odzvanjao je sve slabije, zatim sam ponovo začuo sirenu automobila, ovoga puta udaljenu, dolazila je iz pravca u kojem je otišla Marta, sada sam znao da maločas nije bila namenjena meni, video sam u glavi sliku automobila koji se zaustavlja pored nje, ona se ne koleba ni sekundu, već ubrzava korak i obilazi automobil kako bi ušla sa strane suvozača, seda u njega, osmehnuvši se licu u polumraku, i njena noć ponovo započinje... i ostatak puta proveo sam sa Martom, uvukavši se još dublje u jaknu, ni zima ne trpi usamljenost, osećao sam pritisak njenih reči, iako sam se trudio da sve to pripišem hirovitosti jedne izgubljene osobe koja daje sebi za pravo da ljudima govori ono što misli, takođe, pokušao sam da se prisetim scene o kojoj je govorila, ali je sećanje bilo mutno, daleko, pomislio sam kako mi ništa ne znači, čak ni ta devojka, da li je moguće da sam postao bezosećajan?, živeo sam pojednostavljenim životom palanke, zatvorivši svoje demone u hladnu sobu prošlosti iz koje bi, tek ponekad, provukavši se ispod vrata, izletao dah nekadašnjeg vetra i dodirivao me ledenim prstima po grudima, od čega bi se moje telo streslo, kao žica, otpuštena na titraj od kidanja, i ja bih se naglo budio iz sna sa topotom srca, koji bih veoma lako zanemario, okretanjem na drugu stranu, zapravo, okretanjem leđa demonima, i padao iznova u san... i zašto je Marta spomenula knjige?, otkud to da ona čita, njoj ne pripadaju knjige, ona je obična kurva... bio sam ljut, ja, koji sam odrastao uz knjige, nisam imao dodir sa njima već godinama, takođe ih zaključavši u nekoj sobi, zajedno sa mladalačkim snovima i uzletom strasti koji oni donose, snovi, snovi, otišao sam iz svog života, potkradam, ne, kradem ljude, ali ipak sebi dajem za pravo da očekujem drugačiji, ispunjeniji život, što sam se više približavao kući, sticao sam utisak kako mi lice mrzne i pretvara se u mozaik ledenih kockica, postajući neprepoznatljivo sopstvenom vlasniku... sledeće noći počeo je da pada sneg, Marta je, zajapurena u licu, ušla u kafić, kinuvši glasno, „u pičku materinu!“, rekla je više za sebe i skinula belu kapu, zatim i kaput, istresavši sa njega sitne pahulje, koje su se topile pre nego bi i dodirnule pod, sela je za šank, pogledali smo se, osećao sam se nelagodno, kao da nemam odeću na sebi, trudio sam se da to ne pokažem, podigao sam bradu u njenom pravcu, „vinjak i pivo“ odgovori Marta, „da nije mnogo?“ dobacio sam, uzimajući čaše sa police, „nije,“ nakezila se „pivo je za tebe“, osmehnuo sam se tupavo, stavljajući piće na šank, namignula mi je dok smo nazdravljali, „ej, izvini za ono noćas... preterala sam“... te zime sam još jednom odrastao, Marta mi je, s vremena na vreme, donosila knjige, pretežno poeziju, i ponovo sam počeo da učim da čitam, ponekad bismo dugo ostajali u kafiću, sami i izopšteni, razgovarajući o svemu i svačemu, najviše o knjigama, nije se čak stidela da govori i o svom poslu, ipak, kada sam je jednom prilikom upitao, zar joj se ne čini da, na neki način, i ona krade, od žena koje su u vezi ili braku sa muškarcima sa kojima se ona „tajno“ viđa, odlučno je odmahnula glavom i odgovorila kako to nije tačno, kako ona, zapravo, samo spašava da njihov odnos opstane, hraneći potrebe muškaraca, koje nisu mogli dobiti kod kuće, nisam ni pomislio tada kako je teško, skoro nemoguće ubediti Martu u suprotno od onoga u šta duboko veruje, iako smo postali neka vrsta prijatelja, ja sam i dalje bio suviše slab da bih je pozvao kući, a kod nje se nije moglo, Marta je živela u staroj kasarni, zajedno sa stotinama drugih izbeglica koji su dovedeni ovde jedne davne noći, kao na pogubljenje, tek, iz dana u dan, počeli su se pojavljivati u gradu, prestavši da budu samo glasine, novinska vest, ili slika na televiziji, ovoga puta bili su to ljudi od krvi i mesa, grlati i drugačijeg narečja, koje smo mi posmatrali sa endemičnim  saosećanjem, i, verujem, čuđenjem, kao što se posmatra trapezista, ili klovn, u cirkusu, plaćena sedišta na kojima smo sedeli u publici bila su idealno mesto za ljubav, lako je voleti sa bezbedne udaljenosti, sećam se, za Martom su žene govorile „prava lepotica“ i „sirotica mala“, u zavisnosti od trenutne prenadraženosti određenih osećanja u sopstvenom životu, njena porodica je ubijena u ratu i to je bilo jedino sigurno što se znalo u vezi nje, detalji u vezi toga su dolazili i odlazili vetrom palanačke imaginacije, kao vesti u četrnaestom, ili bilo kom drugom veku, uostalom, ljudima su potrebna daleka dešavanja zbog fiktivnog izmeštaja u drugi život, bilo bolji ili lošiji, niko nije toliko srećan da ne poželi makar još nešto, ali, uprkos glasinama nisam se usuđivao da joj spomenem bilo šta o njenoj porodici, smatrajući Martin izbor kao jedini postojeći, ono što je bilo najvažnije, otkrivao sam koliko je ona drugačija osoba od one kojom se predstavlja, i, da, nakon nekoliko meseci preispitavanja bio sam spreman da dam otkaz, zaposlio sam se u banci i usporio otkucaje srca...

...vreme je prolazilo, o njemu jedino ne razmišljam kada sam potpuno skoncentrisan na ono što radim, tek po završetku rada, u meni se začne misao o vremenu, i, pogledavši na sat, shvatim da je izvesno vreme „prošlo“, sećam se da kao dete nisam imao problem sa vremenom, mogao sam juriti i skakati sa ostalom decom do beskonačnosti, tek kada bi neko od roditelja došao i povikao kako nismo normalni i kako je već odavno pao mrak, te da moramo ići kući, doživljavao bih pojam o vremenu, ali svakako ne na ovaj način kao odrastao, mi, tada, nismo bili svesni da je mrak već odavno pao, to nas nije ni najmanje zanimalo, kako god bilo, vreme je prolazilo, pošto sam sada već bio odrastao, shvatao sam da prolazi uglavnom dosadno, posao sam obavljao sa velikom odgovornošću, poput mašine, izvesnu zabavu pričinjavalo mi je druženje sa prijateljima, ali jedina draž koje se sećam iz tog vremena bila su povremena viđanja sa Martom, koja bi sada, ne češće od jednom u dva-tri meseca, svraćala i do moje kuće donosivši mi knjige, na njih je uglavnom i trošila novac, nije se dugo zadržavala, ponekad bismo popili kafu i popričali, ali kao da se nije osećala baš prijatno ovde, ili je samo osećala ono što sam ja osećao, ubrzo bi se opravdala nekim poslom koji je čeka i odlazila bi... veče pre nego što ću otići, nakon skoro tri godine rada ovde, dobivši zatraženi premeštaj u veći grad, trčao sam sa Martom na obali reke, bauljali smo nasipom, zadihani i raspoloženi, uska staza pred nama se jedva nazirala, katkad bi, na zavojima, oprljena bledim zracima mesečine, naglo zasijala, a Marta i ja bismo se u tom trenutku pogledali, vriskajući, njeno lice, oivičeno tamom, delovalo je neprirodno iskrivljeno, nekako raskidano i ružno, sigurno i moje njoj, izgledali smo kao neki ukleti mladenci, ja sa flašom vina, ona sa dvema čašama u rukama, stigao sam korak pre nje do plaže i strčao niz nasip, Marta je, spuštajući se, zavrištala „heee-eeej“ i zaustavila se na mojim leđima, raširenih ruku, kako ne bi razbila čaše, oslonila se grudima na mene i zagrlila me, bio je to najbliskiji dodir koji sam doživeo sa Martom, suviše kratak da bi se pretvorio u jasnu seksualnu želju, šljunak pod nama je krckao, činilo mi se kao da se nalazimo na nekoj plantaži oraha, koje lomimo svakim korakom, nad nama, mesec je disao punim plućima, ližući nas jezikom svetlosti, konačno smo seli, teško dišući, izvukao sam vadičep iz džepa košulje i otvorio flašu, „ne gubiš vreme“, nakezila se Marta, pružajući čaše, „dosta je bilo, izgubio sam ga već dovoljno“, uzvratio sam, oslonivši se na laktove, i, zaista, otkako sam upoznao Martu i ušao u aferu sa novim životom, počeo je da me proganja osećaj nedostatka vremena, strepnje da će me nuspojave života, kao besomučno gledanje utakmica i holivudskih filmova, izlasci u grad sa prijateljima, ili dokoličarska čavrljanja uz kafu i cigarete, bilo šta što me odvaja od harmonije sopstva, usporiti moj tok, kao što je reka na ovom mestu usporavala i, pregrađena stenovitom branom, pretvarala se u elipsasto jezerce, u kojem se voda brzo mutila i pretvarala u nevoljeni izraz u ogledalu, osećao sam, hvatala me je Kunderina „nepodnošljiva lakoća“ i uvlačio sam se u sebe, kao u neosvetljenu rupu, jedna od soba koje sam otvorio nosila je u sebi demone, ovoga puta odrasle, bez mog znanja, kao siročad podsvesti, koji su čekali svoje... „o čemu razmišljaš?“, upitala je Marta, „o tome da li bi ovo trebalo da bude srećno ili tužno veče“, tako sam se osećao, „ne seri,“ brecnula se, „ideš pedeset kilometara odavde, a ne petsto“, spustila je glavu, najednom se sneveselivši, nije joj bilo svejedno, donekle sam mogao da je razumem, postali smo, na neki način, bliski i potrebni jedno drugome, ona je, pored mene, imala samo dve prijateljice, takođe na lošem glasu, „ljudi glasine“ su vremenom počeli da osvajaju svoje mesto u novoj sredini, boreći se da prežive, na ovaj ili onaj način, a mi smo saosećanje zamenili mržnjom i pakošću prema njima, Marta je od „male sirotice“ postala „ona mala... znaš... hrvatska kurvica“, zbog čega sam joj se, što mi je i samom čudno, još više divio... „ali,“ Marta podiže glavu i pogleda ravno u mene, podigavši čašu uvis, „neka bude za oba... kao što Pesoa kaže, osećam kako se svakog trenutka rađam za večitu novinu Sveta...“, namignula mi je, sa blagom setom na licu, uzvratio sam kratko „da“, i ispio vino, bilo je gorko i toplo, kao ova noć, izvalio sam se na leđa i zatvorio oči, na trenutak mi se pričinilo da sam nešto propustio u malopređašnjem trenutku, ali je Marta kresnula upaljač, verovatno pripaljujući cigaretu, a moje misli su već bile obuzete hučanjem reke koja se sužavala na jednom mestu i pretvarala u vodene slapove, penušave i snažne, kao pritešnjeni čovek koji prska pod pritiskom, i ništa mi u ovom trenutku nije bilo važno osim da pobegnem što dalje od kaveza u kojem sam, zahvaljujući Marti, osećao da se nalazim... „zašto i ti ne odeš odavde?,“ upitao sam je, i dalje žmureći, „većina tvojih se već odselila u Kanadu ili Australiju, gde već, mogla bi lako da dobiješ iseljeničku vizu“... u tišini, začuo sam pokrete njenog ustajanja, otvorio sam oči, videvši kako Marta pilji u mene, nervozno je uvukla dim u sebe, da bi ga još brže izbacila, druga šaka, u kojoj je držala čašu, primetno je drhtala, „zato što nisam pička kao ostali!,“ podvrisnu, uperivši cigaretu prema meni, „zato što svi vi bežite, odlazite negde gde mislite da će vam život biti bolji!... gde će vam se dogoditi neko čudo!... e, pa, neće!... zar mislite da možete da pobegnete od samih sebe, a?!... zar ti misliš da ja mogu da pobegnem od sebe same?!... ne-mo-gu!“, podigla je čašu, tresući se, i iskapila vino, udahnula je par puta duboko, kako bi prikupila snagu da još nešto kaže, „i, znaš šta... boli me kurac šta ti misliš!... meni je lepo ovde i ostajem!... a ti idi!... idi!“, zamahnula je rukom i bacila čašu u reku, začuo se kratak pljusak, Marta je već trčala uz nasip kada sam se pridigao, pazeći da ne prolijem vino na sebe, tutnjalo mi je u grudima, u guši, želeo sam da viknem za njom „Marta, Marta!“, ali nisam, stajao sam ukočeno, sa čašom u ruci, gledajući kako trči, pod mesečinom, sve dok staza nije zavila i ona se izgubila u crnilu noći... često se setim te noći, kao scene filma koju iznova i iznova premotavam i menjam, i shvatam da nije moglo drugačije, da sam tih dana bio srećan zbog odlaska, promene načina života, ne i sebe, bila je u pravu, i činjenice da sam bio samozadovoljan, sasvim okrenut sebi(čnosti), a sve to zahvaljujući njenom uplivu u moj život, čija je cena, na kraju, bila naše prijateljstvo, pomislio sam tada kako će sve biti u redu nakon nekog vremena, ali nikada se više nismo videli, ja sam veoma retko dolazio kući,  iz meseca u mesec srećniji novim životom, kao igračkom koju nikada neću izgubiti, a čak i tada, kao da je bila svesna mog dolaska, nije je bilo nigde u gradu, glasine o tome kako Marta izgleda sve lošije (propala od kurca, govorili su) škripale su u meni kao da sam oboleo od neke plućne bolesti, ali ne dovoljno, nikako ne dovoljno da bih je pozvao... jedne večeri, čini mi se skoro dve godine otkako smo bili na reci, zapištao mi je telefon, dobio sam poruku od nje „jebi se, Radulj... ponekad mi užasno nedostaješ“, ali joj nisam odgovorio, verujem da to nije ni želela, umesto toga, seo sam na krevet i satima posmatrao ogromnu fotografiju „Ambivalencija“, beogradske umetnice Milane Paunović, okačenu na suprotni zid, osećavši kako se sve dublje i dublje, u grču remek-dela, u mene utrljava blato s fotografije, samovezivanje bića, prikriveno vezivanjem spoljašnjeg sveta, na kraju, i same usne žene, nemoćne da vrisnu...

...telefonski poziv o Martinoj smrti došao je u trenutku dok sam čitao baš ove stihove Milene Marković „maco...sestra ti nije napadnuta u mraku ulaza zato što je imala osmeh u gadnom kraju dekolte i noge ko boce od šampanjca nikad neću znati da li je ovlažila kad su je napali...“, držao sam noge prekrštene na naslonu fotelje i pušio, dim u očima maglio je slova, razmišljao sam o prokletstvu misli, zazvonilo je, ostavio sam cigaretu da se davi u sopstvenom pepelu i nekako se pridigao, držeći palcem slova iz knjige kako ne bi otpala, javio sam se, glas jedne od Martinih „sestara“ okretao se nesigurno kao gramofonska ploča, govoreći o tome kako je Marta noćas strpala u sebe gomilu tableta i nije se probudila, kako nema nikoga ko će njima dvema pomoći da je sahrane i zamolila me je, budući da sam joj nekada bio prijatelj, ako hoću da pomognem oko troškova... naravno, odgovorio sam, dodavši da ću doći tamo u toku dana, a zatim sam spustio slušalicu i naslonio se na zid, u tom trenutku telefon je ponovo zazvonio, da?!, javio sam se nervozno, bila je to majka, znaš... samo da ti javim, čula sam... ona devojka koja ti je donosila knjige (gospode, ni ime joj ne zna!)... čula sam da je umrla... eto, samo to sam htela, jesi li jeo nešto danas?... moja majka je oduvek imala problem sa pamćenjem imena meni dragih osoba, više od toga, nikada nije umela da proceni kada mi je do nekih stvari stalo toliko jako da bih zbog njene nesvesne bezosećajnosti bio u stanju da pomislim kako želim da joj zavalim šamarčinu bez i malo sažaljenja, ipak, kako je vreme prolazilo shvatao sam da je razlog tome činjenica da joj nikada nisam ni govorio o svojim osećanjima, odavno odaljen od nje i oca, čak i brata, ove stvari sam držao za sebe, odgovorio sam joj da sam čuo i da ću danas doći kući, a zatim sam prekinuo vezu i ostavio slušalicu pored telefona, počevši da razmišljam o tome šta bi trebalo spakovati u ranac za put kući...

...pop je završio govor, bacivši sleđeni komad zemlje u raku, i pogledao u nas troje, kao da traži oproštaj što je ceremonija ovako kratko trajala, jedna od „sestara“ mu se obratila ozbiljnim glasom, „oče, možete kasnije večeras da svratite kod mene na... daću“, „ako platiš“, promumlala je druga sebi u bradu, dovoljno jako da je i on može čuti, a zatim smo svo troje, ne uspevši da se suzdržimo, počeli da se smejemo, unezvereno, najverovatnije od potiskivanog bola koji smo osećali zbog Martine smrti, naša lica su se krivila od smeha, podsetivši me na poslednju noć kada sam video Martu, zadihanu od trčanja, iskrivljenog lica, kao mesec punog neprebolne strasti prema životu... pop se besno okrenuo i stuštio niz groblje, praćen našim ukletim grohotom, kada sam se, napokon, primirio, izvukao sam iz levog džepa kaputa posudu koja se koristi za davanje mokraće na analizu, ovoga puta napunjenu mojom spermom, spermom koja je poslednjih meseci, usled korišćenja antidepresiva, postajala sve ređa i žuća, mrtva kao Marta, i često izbacivana neželjeno, nakon mokrenja, kao neka ogavna polucija, i, praćen upitnim pogledima grobara, bacio je u raku, šta je to, upitao me je jedan od njih, radoznao, ili osetljiv na vlašku magiju, amajlija, namignuo sam mu, na šta je on ravnodušno spustio glavu i počeo da baca zemlju na Martu, ni sam nisam znao za ovaj običaj prilikom sahrane kurvi, dok noćas nisam bio zamoljen od strane njenih „sestara“ da to uradim na dan pokopa... oplakujem Martu, sedeći u svojoj mračnoj sobi, sa čašicom vinjaka u ruci, koji mi i nije baš prijao, suze iz mene sve teže izlaze, iz godine u godinu sve su ređe, kao ljudskost u nama, postavljam sebi pitanje da li postajem prazan i koliko je to, uopšte, povezano sa plačem, u sobi je tiho i toplo, varljivo kao sećanja u meni, koja recikliram se posebnim osvrtom na Martu, i pitanje da li je ona uopšte i postojala, ili predstavlja ideal nečega što nikada nisam imao, možda sintezu žena koje sam voleo u svom životu, ali retko i poznavao...

Nick Cave & The Bad Seeds – Darker With The Day... samoća je nezamenljivi deo noći, i ponizno joj služi, kao što većina sluga svrhu svog postojanja vidi u svom gazdi, ali ljudi su podložni svim vrstama služenja, neko je to jednom nazvao „opozvani život“, naređenje nadgrađeno naređenjem nikada ne donosi oslobođenje... volim kada noć sklizne među nas, kao bljutava voda niz moje grlo, voda iz crne plastične flaše, pričvršćene na osovinu bicikla, koju halapljivo gutam na letnjoj žegi, sagoreo od uspona na obližnji vrh, poznat kao Krst, još jedan omaž hrišćanstvu, na kojem ljudi najčešće love iz zabave, ubijajući sa bezbedne udaljenosti, razmišljam o nemarnosti jednog od njih, kome zec, u očaju bezizlaznosti, skače na grudi i kida adamovu jabučicu, dok se krv rasprskava po kratkoj, beloj dlaci, podsećajući na tragove ranjene životinje u snegu, darujući time prirodi mogućnost za opstanak... dok mi stopala gore od jare asfalta, vetar cvili po mojoj oznojenoj koži hladeći je, uživam u pogledu na spokoj, a ipak me muči činjenica da je prvi dodir vode koji sam osetio u ustima ujedno i najživlji, svi koji slede nakon toga poprimaju obličje ponavljanja, a ponavljanje je prokleta navika i ono što dobijamo od nje predstavlja nam samo sećanje na prvobitni doživljaj koji nikada više ne možemo da povratimo, upravo to je trenutak kada, neutešni, dobijamo mogućnost da tragamo za novim prvim doživljajima... kao što nam smiraj, rađanje noći, doba u kojem se nebo pretvori u senku i kao da nasrće na naše spuštene oči, pruža priliku svakodnevne reprodukcije, govoreći im, očima, „podignite se i pogledajte ultramarin samoće!“... a ljudi se, u smiraju, pognute glave, spuštaju u svoja gnezda kao ptice, i zaranjaju u sebe, da, maske se okačinju o čiviluke u hodnicima, u prohodnicima, mestu na kojem bih rado spavao u tuđim kućama, ćaskajući sa maskama njihovih vlasnika, iako već znam šta ću dobiti od razgovora, spavao sam na podu svog hodnika jedne osamnaestogodišnje noći, krijući se od razbesnelih udaraca gromova potražio sam najbezbednije mesto u kući, okruženo bedemima, i, pokriven ćebetom, došapnuo sam svojoj masci: hej, šta radiš?, u pokušaju da odagnam zvukove od spolja, udarce gromova i nalete vetra koji je tresao stare prozore... šta tražiš ti ovde?!, brecnula se, s pravom, pošto sam narušio njenu teritoriju... ništa, slagao sam... ne mogu da zaspim i dosadno mi je... i zašto vičeš?... zašto vičem?!, izdigla se, skupivši obrve, pomislio sam da će se otkačiti... zato što sam konačno jedne noći uspela da zaspim na miru pošto si me ostavio ovde... naravno, sve dok nisi došao!... a šta sam mogao drugo da uradim?!, zavapio sam... da neće, možda, grom da udari u tebe i sprži te tamo u sobi, a?!... narugala se, nameravajući da dotuče moju neurotičnost, ponašaš se kao da imaš osam, a ne osamnaest godina!, međutim, te noći ništa nije moglo da me odvrati u nameri da prespavam na podu hodnika, plašim se, ostavi me...rekoh, okrenuvši se na drugu stranu, prebacio sam ćebe preko desnog ramena i zaklopio oči, osluškujući prigušeno disanje svoje maske, mogavši skoro da osetim nervozu u njemu, izazvanu mojim ponašanjem, pitam se koliko je teško onima koji ni to ne umeju da prepoznaju... ali večeras ne želim da govorim o njima, o ljudima koji to neće razumeti, već o osećaju koji se stvori u nama nadolaženjem noći, kada zaključamo ulazna vrata i odahnemo od sveta, prepušteni sami sebi, kao afrički crni anđeli, kojima beli odsekoše krila i ponudiše perje zauzvrat, zbog crnila i grlim noć kao najrođenije dete, i dozvoljavam joj da me ugriza zubima od slonovače, divlje, jer drugačije i ne zaslužujem, i moja pička je bele boje, raskrečena za sva sladostrašća sveta, i njoj u (v)ime, kojim se maskira od prirode podavanja, davno pročitah ovaj nekrolog...

... mala Nyanath Maaban skoro da ne oseća sitno kamenje koje joj se zabija u stopala, pobelela od prašine i sa usirenom krvlju na noktima, pruža noge ispred sebe instinktivno, ne razmišljajući o tome na šta može da nagazi, teško gleda, beonjače su joj ispresecane tankim crvenim žilicama, a u uglovima očiju i po kapcima gomilaju joj se sitne, žute bubuljice, pune limfe, kao znak sigurnog oboljenja, oseća kako sunce s lakoćom prolazi kroz njenu kratku, crnu kosu i zabija joj svoj najvreliji zrak u teme, ali nema snagu da podigne ruke toliko visoko i makar malo se zaštiti, usta su joj prepuna vatre, gori isušeno ždrelo, kao suvo korito napuštene reke, donja usna, raspukla po sredini, jedva se drži na licu, kapi znoja počeše da joj izbijaju po telu, one na rukama i ramenima pritiska usnama u nameri da ih ovlaži, so joj natapa ranu na donjoj usni i, usled bola, Nyanath dobi jak napad vrtoglavice i sruši se na kolena, bez snage spusti glavu, brada joj dodirnu grudi... iza  leđa čuje udaljene ljudske glasove koji dolaze iz pravca sela, i viknu ka njima, jedanput, drugi put, treći... ali joj usta ostadoše prazna, kao onog dana kada je Ahmad doneo u selo čokoladicu, umotanu u papir šarene boje, i razdelio je deci, bila je daleko i kasno je dotrčala, preostalo joj je samo da posmatra druge kako žvaću, osetila je jedino njen miris... i sada ga oseća, može da nanjuši hranu kilometrima daleko, zna kuda hoće da se uputi, nastavlja da baulja po vreloj zemlji, na kolenima, prativši miris slabog vetra, ali, jedva diše i udovi joj se koče sve više, iz pokreta u pokret, na kraju staje, u nameri da ustane i otrči do hrane, jedino što uspeva je da podigne kolena i osloni se na stopala, zatim joj telo otkazuje poslušnost, glava joj nekontrolisano udari u Zemlju, začuo se tup zvuk, kao prilikom udarca u šuplje stablo, jedan ton stvorio je muziku... Nyanath začu lepet krila negde u svojoj blizini i seti se koliko voli ptice, ali, više nije mogla da se skoncentriše na svoje misli, i njeni izdisaji su postajali jači nego udisaji, sve se udaljavalo od nje, čak joj i bela ogrlica pritiska vrat velikom težinom, oči joj se sklopiše, i ona u mraku oseti oslobođenje od patnje, jedino što požele je dodir ruke, kako ne bi zauvek ostala sama... kažiprst Kevina Kartera se ukoči, i on presta da škljoca fotoaparatom, oseti kako počinje da se guši i ustade iza žbuna, netremice posmatra nepoznatu devojčicu pred sobom, betonske kosti u grudima kliznuše jedne prema drugima i on poče da se guši, skinu sa vrata kaiš fotofaparata i svom snagom ga zavitla u pravcu lešinara... napravio je jedva dva-tri koraka kada mu neko navuče nešto preko glave, zastade i strže kukuljicu, pogleda u nju, držao je u ruci gaćice kalvin klajn, odbaci ih i nastavi dalje, ali, odnekud ka njemu dolete izlomljena limenka koka-kole i tresnu ga u slepoočnicu, jauknu od iznenadnog udarca i zaustavi se, krenu dalje, ali ga nova limenka, ovoga puta puna, pogodi u stomak i on se presamiti od bola, pritiska rukama pogođeno mesto verujući da će time ublažiti bolan osećaj, sada ga napade mučnina i oseti kako mu iz utrobe kreće bljuvotina, suzbi je nekako, jedva, udahnu par puta sparinu od vazduha i ispravi se, bes, obuze ga bes i on ubrza korak, još samo nekoliko metara i... strahovit udarac s leđa ga obori na zemlju i on, na tren, izgubi svest... otvori oči, kroz zujanje u ušima čuje sopstveno stenjanje, usta su mu otežala od prašine, pomisli na onu limenku koka-kole i kako bi je rado sjurio niz grlo, pokuša da pomeri otežale ruke, ali ga jak bol u leđima onemogući u tome, zastaje, oči mu hvataju malopređašnji udarac, ogroman soni televizor blješti pod udarcima sunčeve svetlosti, oseti kako počinje da drhti, od očaja, krv u njemu naraste do tačke ključanja, sav razularen upre dlanove o zemlju i podiže se na kolena, a zatim ustade, oseti kako mu celo telo drhti u talasima... jedan korak, zatim drugi... Nyanath ivicom svesti začu korake koji joj se približiše, nečije ruke je podigoše u vazduh i ona se oseti bezbedno u naručju nepoznatog čoveka, tren pre nego će se onesvestiti...

Charlotte Gainsbourg – Everything I Cannot See... „oči... oči... i laži o njima, stene prikrivane mahovinom, dok stojimo u osami pogledi su beznačajni i ništa ne ublažava hladnoću... sve što osećamo je težina prošlosti i miris čežnje koji donosi vetar... ipak!, o, ipak!, drhtimo od svežine otvorenog mora, a praznina koju nosimo u sebi šapuće nam, dovoljno je, dovoljno za život... oči... oči... i laži o nama, kao nezaustavljivi plač godina, prolaznosti o kojoj nikada nećemo sanjati... dovoljna je stvarnost u kojoj nam utiskujete žeđ za mladošću, misli u kojima bezvoljno tonemo... zašto!, o, zašto propuštate svetlost kroz prozore naših kuća!, kada ćemo jednog dana izaći i shvatiti da je ona svuda, svuda oko nas“...

...ispočetka, sve se odvija sporo, dovoljno da ne primetite promenu sve dok se ciklus ne završi, i skala se pomeri pola stepeni... tada shvatite da ne vidite dobro, a prvi osećaj koji se probudi u vama je stid, stid zbog različitosti, koje ste upravo postali svesni, osluškujući kikotanje školskih drugova iza svojih leđa dok vam medicinska sestra govori da sada dlanom prekrijete desno oko i pročitate poslednji red, onaj koji ponovo ne vidite, i čije razlivene mrlje s užasnom napregnutošću pokušavate da preobličite u smislene brojeve, dok vam nožni prsti u panici lupkaju po hladnoj površini pločica, pokušavajući da iskopaju tunel u koji želite da se zavučete i nestanete, na tren, dok se scena u kojoj igrate glavnu ulogu ne završi i ostali učesnici potpuno zaborave na nju... ali vi, sedmogodišnje dete, već poprimate, ili preuzimate, sliku staračke odbojnosti, objekta kojeg se svi plaše i, istovremeno, preziru, jer podsećate na smrt, najkoegzistentniju različitost, i igra počinje... prvih nekoliko dana osećate podjednaku težinu života i naočara, iza kojih se zbunjeno, preplašeno skrivate, kao štene, dok vas igra nevidljivo usisava u sebe, dojeći vas mlekom samoodbijanja koje gutate halapljivo, zato što je to vazduh koji vas održava u životu, psihohemijska reakcija sa kojom se morate saživeti kako ne biste nestali... odbijam!... bela koža i crna duša... odbijam!... socijalizacija i personalizacija... odbijam!... Ja i Ja... odbijam!... i, u skladu sa godinama u kojima, jednostavno, ne možete sagledati uzroke svog ponašanja, „odbijate“ borbu i prepuštate se igri, tonete u nju blaženo, kao u san koji obećava mir, potpunu odsutnost, nepostojanje strahova, bilo čega... i zauvek skidate naočare u javnosti... nikoga u vašoj okolini nije briga za to i osećate da ste dobili prvu bitku, i da armija u vama jača, osećate ogromno olakšanje jer dečije pakosti nema više oko vas, nema više razloga zbog kojeg bi vam se podsmevali, zadojeni životinjskim instinktom svojih roditelja, nagnani da tako prežive, istih onih roditelja koji bogobojažljivo pale sveću na dan slave i mole se za zdravlje i sreću svog brloga, ne shvatajući laž u sebi, ipak, osećate se neobično jutrom, probudivši se za školu, a pitanje - zašto tako često sanjate igru „između dve vatre“ - titra u vama nekoliko sekundi, pre nego ga odagnate od sebe, kao što ćete kasnije odbacivati sve na šta natrapate u životu, ali ne tako nevino ... vaše godine rastu, u harmoniji sa dioptrijom vaših očiju, prebacujete se sa fotelje na krevet koji je bliži televizoru, osećate olakšanje zbog lažne bezbednosti u kojoj ste još jednom sakrili sebe, zbog okoline koja nezainteresovano posmatra vaše pokrete, jedino, jedino vas muči blaga zadihanost svojih snova u igri „između dve vatre“, u kojoj je sve manje i manje učesnika, a vi ste naterani na sve brže i promišljenije pokrete kako biste izbegli udarac... budite se kao tinejdžer, sa podignutom kitom, i mozgom podešenim na 66, jedina mogućnost da preživite stvarnost jeste da držite stvari pod kontrolom, ne dozvoljavate nikome da primeti vašu istinu, savršena spoljašnost, vi ste božanstveni leš (kasnije tek, shvatićete da je pakao ono što se nalazi ispod kože, vatra koju rasplamsavate svakim udahom, vatra koja poprima sve jasnije obrise, iscrtavane sve većom zamagljenošću vašeg vida), učite da prepoznajete obrise bliskih ljudi kako biste se lakše snašli na ulici, ne putujete nigde zato što izbegavate nepoznate predele, knjige čitate sa prstima jedne ruke prilepljenim za okvir naočara, koje munjevito skidate i krijete pod ćebetom kada majka nenadano uđe u vašu sobu, postajete dobri u svakom sportu samo zato što ih doživljavate životinjskim instinktom da opstanete u čoporu, dok vaši prijatelji, jedan po jedan, gube nevinost, vi sedite kod kuće i grozničavo savladavate svaku novu lekciju zato što znate da ne vidite da čitate iz sveske kada vas podignu da odgovarate, prodajete svoje znanje u zamenu za sedenje u prvoj klupi, mrzite školsku tablu zato što postaje sve zamrljanija, slova i brojeve pisane na nekom udaljenom jeziku, u svetu koji postaje sve udaljeniji... udaljeniji... i vi uspaničeno ubrzavate... vaši snovi postaju okrutni, u igri „između dve vatre“ ostali ste jedini u polju, iza obeju linija između kojih se nalazite stoje otac i majka, hladnokrvnog izraza lica izbacujući gvozdenu loptu u vašem pravcu sve brže i snažnije, vi izmičete, savijate se, kotrljate, laktovi i kolena su vam obliveni krvlju, ali i dalje trčite, jedino što želite je da vičete, ali su vam usta prepuna peska i svakog puta kada otvorite usta, slova i reči skliznu niz vašu donju usnu, izgovorena zrnca koja se slepe za znoj na vašoj bradi, i zaustave se...

...igra je potpuna, uobičajena nezainteresovanost okoline – vazduh, neuobičajena nemarnost vaših roditelja – voda, vaša nesposobnost za promenu – zemlja, biće u vašoj unutrašnjosti koje traži izlaz – vatra...

...sedite u toploj sobi, plamen koji se njiše iza stakalca peći, kao lutke u pozorištu senki, odigrava sopstvenu predstavu, vatra u vama podgrejava razmiricu, prži vam jezik kako biste ga konačno pokrenuli, strah vas potiskuje, vi, između straha i vatre, večerate ćutke, osluškujući majčino mljackanje i oca koji teško diše dok uzima zalogaje, skoro hropće, kao na samrti, njegova koža vonja na alkohol, podiže glavu i punim ustima govori majci da donese još rakije, na tren, vidite prezir na njenom licu, i, dok pognute glave odlazi u kuhinju, osećate trag tog prezira koji ostaje za njom, čujete tumaranje i lupanje u kuhinji, nekontrolisano zatvaranje vrata frižidera, teške, umorne korake koji se vraćaju, zastajanje na vratima, njen glas pun mržnje i zlurade radosti, „nema više“, pokreti vašeg oca su spori, prislanja dlan ruke na koleno i podiže glavu u njenom pravcu, izvija obrvu, a usta mu se krive u blagi, ciničan osmeh, „kako to misliš, nema?“, „lepo, nema“, vama su dlanovi već lepljivi od znoja, žmirkate, naprežući oči kako biste uspeli da vidite majčin izraz lica, koja, stajavši na vratima, predstavlja samo nisku, nejasnu priliku, ne uspeva vam, zato krišom pogledavate u oca, njegov osmejak nepopustljivo lebdi, oči mu se cakle, prsti dobuju po kolenu, „pa, idi, dušo, kupi jednu flašu“, njegov umilni glas vas reže na pola, „gde da ti nađem rakiju u pola noći, si ti normalan“, on se i dalje osmehuje, osećate buđenje zveri, nadmoćne zveri, sada, nakon toliko godina, znate da je to osmeh fašiste, „idi kupi je“, „ma, gde da idem kada je sve zatvoreno... idi kupi je sam!“, vi ste zaleđeni, premrli, u trenu, prezirete brata što je dovoljno star da izlazi u grad i nije tu sada, sada kada vam je najviše potreban, ali taj tren ne postoji više, presečen je reskim zvukom teškog noža koji je vaš otac dograbio sa stola i zavitlao u pravcu vaše majke, noža koji udara u vrata, odbija se u njene grudi, a zatim klizi nadole, zazveketavši nekoliko puta o parket, i umiri se, „pizda ti materina, jesam ti rekao da ne sereš mnogo?!“, njegova glava se povija i on trpa hranu u sebe, hropće, kao da se ništa nije dogodilo, vi i majka ste paralisani, pitanje koje vas muči godinama postalo je zaborav, osećate kako je vazduh u sobi nepomičan, mrtav, sve je mrtvo u tim sekundama... sećanje vam ne dozvoljava da se prisetite događaja nakon toga, čak se njega retko i setite, uglavnom kada pored sebe osetite vonj pijanca, ili za vreme ručka začujete zvuk hroptanja neke osobe, osećaja kojih ćete se gaditi do kraja života, kao što se zgadite i samoga sebe, ponekad, kada se, uhvativši dršku noža, prisetite da je to možda baš „onaj“, onaj koji biste i danas, bez trunke osećanja, zabili svome ocu u osmeh...

...budite se, na izdisaju mladosti, obliveni znojem i strahom, u igri „između dve vatre“ više ne prepoznajete sebe, jedino osećate, vaši roditelji su čudovišna bića iz filmova, i lopta leti neverovatnom brzinom, od vas je ostao skelet po kome organi i mišići vise kao ordenje, preliveni krvlju, i sa užasom shvatate da ste vi taj koji je postao najveće čudovište, sa tim prokletstvom snova i sedate u autobus, odlazite u nepoznati grad na studije, naizgled oslobođeni, ali sa već duboko ukorenjenim smislom za igru, samo nepripremljeni za svet, za brzinu igre... ogromni amfiteatri, table suviše udaljene za vas, nemogućnost da bilo šta vidite, nakon nekoliko nedelja prestajete da idete na predavanja, lutate ulicama u susret ljudima sa nepoznatim obrisima, napinjete se da pročitate broj autobosa, ulećete u pogrešne i vozite se u nepoznate delove grada, besciljno hodate satima iako ne možete da uživate u prirodi, prirodi koju samo naslućujete, osećate kao uboga životinja... bez ikakve želje za učenjem, izlazite po klubovima, pijete i duvate, padate i ustajete, zajedno sa vremenom koje vas sve brže i brže goni, odustajete od svega i vraćate se, odlazite ponovo i vraćate se, autobusi i putevi su sve brži, nemiri sve jači, vi frenetično jurite za svojim životom, opčinjeni snovima, imaginacijom, osećajima, rečima, rečima kojima ispisujete stihove o svojim očima, i otpočinjete oslobađanje... nakon nekoliko godina, izašavši na ulicu, po prvi put vi vidite, zaista vidite, i... nema plača, ridanja od sreće, shvatate da je suština vašeg bića promenjena, i da vas očekuje drugi put, put kojim nastavljate da trčite, da tražite, žudite... zato što ste naučili da budete gonjeni, da osećate prazninu i nedostake, dane koje ste suviše doživeli, mrsko priznajući Leonu Bloju dobro zapažanje da „patnja prolazi, propaćeno ne prolazi nikada“...

...“oči... oči... i muzika u njima, tonovi za kojima tragamo, i umiremo tragajući, kao pobednici izgubljene bitke, čuvaćemo uspomenu na žar koji nam je pripadao... i, ne!, o, ne!, nećemo stati dok zvuci ne utrnu i pretvore nas u zaborav, u mutne fotografije dodirivane dečijim prstima... oči... oči... i zatvoreni kapci što donose tminu, sliku nevidljivog i prizore dodira, nagonski, spustićemo senku na sebe i potonuti... tada!, o, tada!, odbacićemo boje i osetiti dubinu očiju, tišinu u njoj koja nadmeno vlada... do rađanja muzike“...

Cat Power – Metal Heart... nešto je slomljeno u mom svetu osećanja, davno, slomljeno i ostavljeno u pustari ograđenoj mračnom pećinom u koju nije ni malo prijatno zakoračiti, na ulazu, baklje se pogase nadolazećom olujom i ja ostajem ukočen njenim ledenim dahom, iznenada, sve oko mene dobije tešku, metalnosivu boju, i pogled na stene, ptice, olovno drveće i lišće koje ne drhturi na njemu, stvori zastrašujuću predstavu koja me ostavi bez daha i... tada se pomalja slika u mojim mislima, slika pustare u kojoj se nalazi „ono“, ostavljeno i samo, dovoljno malo da ga mogu obuhvatiti i delićem pogleda, kao da neprestano čuči u uglu, uočavam i njegove sitne, crvene kapljice znoja, i prikrivane udisaje, prestrašene sopstvenim zvukovima, čak i samim postojanjem, i ja, u tom trenutku, u svojim mislima, pružam ruku u nameri da dohvatim „to“, taj zaboravljeni delić života, i stavim ga u sebe, ali ne mogu da uradim to pre nego kročim u pećinu i prođem kroz nju... odjednom, u dubini mog stomaka uskovitla se krik i krene naviše, rušeći sobom moje unutrašnje kuće zidane u podsvesti, od mržnje, potajne mržnje koja vlada mnome, međutim, moje biće nagonski sužava kanale, nezavisno od mene, i sprečava taj krik da provali iz utrobe, tržem se naglo i... probudio sam se iz podmukle hipnoze, drhteći kao u epileptičkom šoku, moj psihijatar je i dalje sedeo preko puta mene, naslonjen na ruku kao da posmatra neki nezanimljiv film, odvučen sopstvenim mislima daleko od njega, tada sam shvatio koliko mrzim njegovu proćelavu glavu, sede, negovane brkove i zaleđeni osmejak, istreniran na fakultetu, u nekoj od njegovih sopstvenih pećina, dok sam dahtao, ublažavajući uspaničenost, moja spoljašnost se prilagođavala i ponovo pretvarala u milo jagnjence koje će uskoro sasvim pristojno komunicirati sa ljudima, nasmešio sam mu se, slegnuvši ramenima, u nameri da mu opravdam nemoć za istraživanjem, pokupio ranac i strčao niz drvene stepenice, plaćene životom nekog mog prethodnika, pomislivši na to kako nikada ne bih voleo da živim u blistavoj, hermetičkoj kući, u koju bih dovodio pacijente kao kurve, svesno ih čineći prljavim, grešnim, pogrešnim, i već tada sam znao da je to moj poslednji ulazak u nju... prošlost, udaljena sećanja, kao mirno more na obzorju, naizgled nepomično, mrtvo, prizvano od obale podsvesti počinje blago da titra, i talasi na horizontu, jedva vidljivi,  ličeći više na drhtaje oka nego na stvarnost, deluju bezopasno, sve dok se ne približe i, pored boje, zadobiju veličinu i snagu koja u meni izaziva jezu, noseći sobom saznanje da više nemam kontrolu nad njima, i tada počinjem da shvatam da nose strašnu istinu u sebi, činjenicu da se ne sećam najranijeg dela svog detinjstva, kroz koje kao da je prošla kuga i odnela sa sobom najvažniji deo mene, deo koji i dalje diše u pustoši čuvanoj Kerberom prošlosti, i čeka na mene, koji mučnu potragu prekrivam osmehom u polumraku sobe, svršavajući u ustima plavokose žene, koja krklja od bele strasti, dok ja bezosećajno zurim u neku udaljenu tačku, očiju raširenih od užasa, nemoći da osetim bilo šta što bi me približilo toj ženi, njenim punim usnama, spuštenom stomaku, ili kikotavom smehu kojim potvrđuje svoju osornost prema drugim ljudima, nenaviknuta na nežnost u odnosima pretvorila se u figuru spoljašnosti, koja fascinira pojavom sve dotle dok ostane nema, ali ko sam ja da joj razgrćem dušu i sudim o njoj, pitam sebe, osluškujući zvuk njenih potpetica u dvorištu, koraci koji odlaze zadovoljno, nema tragova na nama dvoma iako smo se razišli sa drugačijim osećanjima... teorija o različitosti muškarca i žene može da postoji, ali nema značaja, dva pola iste Sile postojanja, koja je u biti jednaka za sve, ali putevi kojima tražimo sebe igraju ulogu različitosti koja čini dva bića dovoljno udaljena da im međusobna blizina ne predstavlja ništa, ili jednom od njih... i ja moram da nastavim dalje, postoji pećina kroz koju moram da prođem otvorenih očiju kako bih pronašao mesto na kojem su se slomila moja osećanja, krcnuvši pod nogama mojih roditelja, kao grana koja se nekom nepažnjom našla na pogrešnom mestu i promenila tok događaja... ustajem sa kreveta i teškim hodom odlazim do kupatila, tuširam se u mraku, vremenom, miris ženskog parfema na meni počinje da bledi, ali i dalje osećam ukus metala u svojim ustima...

Sophie Zelmani – Gone With The Madness... posegnuti za nežnošću, a, znajte, nije neophodno za to imati noć, treperavi plamen sveća i odsjaj svetlosti na vinskim čašama, ona – svilenu haljinu, on – oštre crte lica... čini mi se, u trenucima kada sam pretvoren u ženu – rekao bih, da je za nežnost najpotrebnija spontana želja za intimnošću, za saznavanjem, naizgled takva... krvožedna bliskost, tako bih nazvao ovu potrebu čoveka, ipak mi se čini da, kako odrastamo, u nama narasta osećaj nedostajanja, u onoj meri u kojoj nam je onemogućeno življenje slobodom, i, postepeno, naše biće počinje da se stišava, da bledi, kao boje zapuštenih kuća, i da prepušta prostor tom nedostajanju, zaboravljajući na sebe, umesto toga, vremenom se pretvori u potragu, tražeći se u drugim ljudima... očajnički težimo da nas „saputnik“ razgoliti i spozna u svom sjaju i bedi, ne želevši, pri tom, da poverujemo ironiji u kojoj smo mi jedini koji to, zapravo, ne dozvoljavamo, tako da istu postavljamo u sferu apsurda i oduzimamo joj čak i onaj porođajni udah, koji nastupa nakon nekoliko meseci besomučnog tucanja, period istraživanja telesnog traje dosta kraće, telo je, ipak, ograničeno... iako i dalje u provaliji našeg bića odzvanjaju krici te potrebe za bliskošću, a mi silinom ratnika jurišamo ka njoj, i u razjapljenom besu vitlamo mačem i lomimo oklope, tkivo, kosti... - tamo nema protivnika... najžešću bitku uvek bijemo protiv samih sebe... malo je umetnika koji su svesni da je za predstavljanje bliskosti neophodna apstrakcija, a još manje njih koji umeju da prsnu kap nje u istinski život i pokažu nam koliko gubimo u životu izbegavanjem suštinske bliskosti i saznavanja nas samih od strane drugog bića, ponekad mi se čini da je najjači urlik čoveka „Želim da me razumeš!!!“, i verujem da bi on predstavljao istinski i poražavajući epitaf na grobu čovečanstva, možda najviše zato što u borbenoj stihiji ne uspemo da zastanemo i postavimo pitanje „da li treba, najpre, da saznam sebe, kako bih se oslobodio prema drugom biću?“... i, upravo sada, dok prebiram po arhivi života, želeći da pronađem potpunu identifikaciju onoga o čemu govorim, prisećam se scene iz filma „Bin-jip“, najopsesivnijeg i verovatno najboljeg reditelja današnjice, Kim Ki-duka, u kojoj stopala dvoje ljubavnika stoje na vagi, njene zadebljale pete i njegovi istrošeni prsti, čekanje i lutanje, (be)smislena podeljenost polova, a njihova težina pokazuje apsolutnu nulu, bestežinsko stanje stopljenih usana... u ovom filmu dvoje vraćaju svoje biće pomažući jedno drugome... u mom zamišljenom filmu, iz skrivenih zvučnika u kući izbija svileni glas Sophie... „I’m gonna bring a bottle of wine... won’t change the truth just to fit our time...“, a plutajuća melodija gitare je toliko jednostavna i čini da osećate vibriranje žica na koži... ona slika u svom ateljeu na spratu, sedeći pogrbljena pred platnom, kao pri molitvi, i najtanjom četkicom pokušava da uobliči oblačić dima u svoju figuru, upravo ovako pogrbljenu, u nameri da preslika sebe u radu, prikazujući bolnost stvaranja, pramenovi njene bele kose, masne od ne pranja, i nemarno uvezane u rep, iskliznuvši iz gumice, kao ruke ljubavnika na rastanku, zaklanjaju joj gornju polovinu lica, levi dlan, prislonjen na koleno farmerica, iskrzanim na pojedinim mestima, ne daje znake života, njeno biće je žigosano za platno, potpuno je posvećena radu... na platnu, dim izbija iz cigarete koju između prepletenih prstiju drži žena, naslonjena laktovima na nešto što može predstavljati bilo kafanski ili trpezarijski sto, a njeno lice, natkriveno gornjim kapkom oka u čijoj se zenici nalazi, jedva da liči na obličje čoveka, osetila je potrebu da tako prikaže strah, bezoblični strah od pokreta, prikovan stolicom, cigaretom i apatijom misli... ogromno oko rašireno je preko ivica platna, ukidajući mu granice, oduzimajući dimenzije, oko je njeno, slikano fotoaparatom i sada, zajedno sa fotografijom, koja se blago povila po dužini, visi iznad platna prikačeno čiodom za postolje, i to je bila ona, da, podatna bez i malo srama, takođe razjapljena od iščekivanja njega, i, najzad, od traženja sebe... koncentrisana na svoj rad, jedva da je i začula pokret iza svojih leđa, mreškanje tanke kože na njenim kapcima registrovalo je taj prigušeni ton, i kretnja očiju koja sledi mogla se samo naslutiti iza toga, ali bi zaustavljena udarcem plišanog jastučeta u potiljak njene glave, što ju je nagnalo na nekontrolisan pokret i boja s četkice već se razmazala po platnu, pretvarajući oblačić dima u mrlju, sličnu katarakti sada, i ona, izmenjavši u sebi slike osećanja neverovatnom brzinom, mnogo većom od one kojom su njeni predavači menjali table na grafoskopu, predavajući joj na fakultetu za likovnu umetnost, najpre procedi u sebi besno „je-bem mu mater!“, zatim ugleda u svojim mislima sliku u kojoj je on stajao iza nje, naslonjen na dovratak i sa osmehom na licu koji je odavao jasno prethodno saznanje o posledicama učinjene radnje, i to je, na tren, obli ispunjenošću, da bi se, na kraju, okrenuvši glavu u pravcu vrata, slika pretvorila u realnost, njihovu devetogodišnju ćerku, koja, ruku prekršetnih na grudima i širokim kezom na licu, pilji u nju s dečjom pakošću, i ona oseti svu silinu urušavanja brane kroz koju se probila reka razočarenja i preplavila je... „but I was swept off my feet for the first time...“, nije osetila očaj, kao ranije, mesecima nakon njegovog odlaska, kada ju je samo pitao „a gde si ti?“ i okrenuo se, očaj koji ju je terao da satima leži na krevetu i (jeca pitanje) „zašto je otišao?!... zašto?!“ (iskrivljuje usta, praveći ružne grimase) „i šta hoćeš od mene, bože, šta?!... hoćeš moju pičku, a, to hoćeš?!“ (cvili i uvija se u čauru besa i neverice) „štaa da-a raadim sada-aa, šta-aa?!“... ne, samo razočarenje, poražavajuće bezlično u svojoj istini, i kratak pogled na gipsane lutke u uglu ateljea, njegovo nezavršeno delo, o kojem je maštao još dok su studirali, lutke čovečijeg oblika, koje umesto oka imaju veliku rupu u glavi, koju je on sa prednje strane želeo da zatvori specijalnim sočivom, posebnim za svaku lutku, koje su trebale biti postavljene ispred izvajanog postolja sa otvorenom knjigom na njemu, a na čijim stranicama bi bila ispisana jedna, samo jedna rečenica koja je govorila sve... „and I want(ed) you... to desire me...“, ali lutke bi, kao posmatrači, kroz posebno modifikovana sočiva, mogle videti samo deo te rečenice, odnosno reči koje su činile novu, posebnu rečenicu, i time bi on predstavio nepremostivu granicu između „umetnika i dela“ i „dela i posmatrača“, ne želeći da ostavi ni malo prostora za potpuno razumevanje, sjedinjavanje svetova, a ona ga je mrzela zbog toga, da, bila je sigurna u to da je u podnožju svih rastegljivih osećanja, u tom periodu, stajala mržnja prema tom prokletom delu, određena kratkim pitanjem „gde sam, onda, ja?“, kao i, mora to priznati, mržnja prema sopstvenoj nemoći da slika, nemoći koja ju je pratila već godinama unazad otkako su počeli da žive zajedno, pretvorivši je u zadebljalu, zadovoljnu ženicu koja se brine o njih dvoje i pokućstvu, ne mareći za drugo, ali, te mržnje više nema, možda je i otupela za nju poslednjih godina, možda, i dalje nije sigurna u to, ne želi sada da razmišlja o tome... samo se nasmešila i pružila ruke prema ćerki, čekavši da se ova opusti prilazeći joj, kako bi slobodnom rukom mogla brzo da dograbi jastučić i zavitla ga na nju... u ovom filmu dvoje vraćaju svoje biće pomažući jedno drugome...

Mary Gauthier – Between The Daylight And The Dark... Umetnost mora biti zaboravljena da bi bila stvorena... kao kiša po ispucaloj kaldrmi pustinjske Afrike, fenomoment, veličanstveni trenutak stvaranja, koji nakon odlaska ponovo ostavlja pustoš, ništavilo... dva pola iste sile... Sile postojanja... Sioran mi je rekao „Osim Stvaranja i Uništavanja sveta, sva druga pregnuća podjednako su ništavna“, a ja sam, naprežući strpljenje do iznemoglosti, čekao da nastavi rečenicu govoreći o istoj sili... toj Sili koju svako postojanje nosi u sebi, nasleđeni geni – genijalnosti ili genitalnosti... Sili pred kojom stojim sada, sa strahopoštovanjem, ne i poniznošću, prošavši prethodno savršeno održavanim dvorištem Duvanske industrije Niš, u kojem svaki detalj pretenciozno teži odavanju harmoničnog utiska, lišavajući vas na taj način mogućnosti da se iskreno divite jednostavnosti prirode, kao i bilo koji homogenizovani sistem... Leonardo da Vinči, posiveli džin, pruža svoju viševekovnu ruku i otvara izložbu, artistički saharin, hladna i tiha unutrašnost prostora izaziva jezu, podsećajući na stare bioskope od kojih očekujete jedino magiju, livrejisani osmesi osoblja bde nad vama kako ne biste oskrnavili ili poharali svetinju, oči tehnike takođe bulje u vas, vremenom počinjete da verujete kako vas i sam umetnik posmatra, skriven u skicama i izumima... bicikl, paraglajder, avion, robot, raznolikost stvaranja... katapult, top, „odbrana i osvajanje“ utvrđenja, raznolikost uništavanja... izlazim bez osećanja, čelično sunce sada nema više toliku moć zaslepljivanja, niti topljenja moje kože, pretvoren sam u misao, misao s početka priče, uobličenu sada, zaogrćem se njome kao plaštom, kako bih se zaštitio od ljudi, „Milosrdni anđeo“ – ironija u ironiji predstavljanja, Sila postojanja pruža se u beskonačnim pravcima (pitanje njenog jezgra ostaje mi nedokučivo za sada), danima i danima pokušavam da se izborim sa „rasejavanjem Sile“ i nepobitnom veličinom odavno mrtvog umetnika, koji nije uspeo da sagleda zastrašujuću stranu svog postojanja, onu koja uništava... u trenucima opijenosti sopstvenom genijalnošću, prestrašen sam slikom u kojoj na kolenima ljuljuškam devojčicu, sa užasom očekujući da se u meni probudi seksualno uzbuđenje prema njoj... koje nikada neće doći, zato što nikada nije ni postojalo, kao ni genijalnost, već se oblikovalo u kovitlacu svesti Sile postojanja, zamršenom klupku ljudskog bića koje trenutno formira svoje postojanje u odnosu na spoljašnjost, podaje joj se, slično „agonu“, o čemu mi je govorila noćna prijateljica, čitajući mi Belu Hamvaša i njegovo zapažanje tumačenja Johana Burkharta, po kome je u staroj Grčkoj bilo značajno samo ono što se dešava pred očima javnosti, ali „agon“ sada, u meni, predstavlja samo tačku spoljašnosti u odnosu na koju mi menjamo svoju ličnost, osećajući potrebu da fizički preživimo... ljudsko biće ni po koju cenu ne sme da prenebregne pitanje unutrašnjosti, kao dela iste Sile, i njene suštine koja stvara manji ili veći stepen zavisnosti prema spoljašnjosti... svetlost, što je više imate u sebi, dublja je tama koja vas okružuje... možda je rešenje Kalvinova Implozija, rasprskavanje u sebi samome... ali ja ipak biram plovidbu ništavilom, poništavam Silu sopstvenog postojanja, nijednu njenu stranu nikada nisam osećao zaista svojom, i samo trenutke provedene u njemu smatram potpunim... jednostavno lutam, šutirajući kamenčiće, pored mene, Gotjeova, sa rukama u džepovima, a staza... ona je negde Između svetlosti i tame...

Texas – Everyday Now... neka deca odrastu uz roditelje, ja sam odrastao uz radio, zapravo, uz njega sam sazreo, naglo, kao što čovek posedi za jednu noć, ja sam stario u noćima zimskog raspusta, u poluvremenu šestog razreda osnovne škole, zalivan svetlošću lampe i mažen rečima nelektirisanih pisaca, onih čije su reči smrdele na nikotin, alkohol i seks, na slobodu izražavanja ili izražavanje slobode, kako hoćete, sve ono što zabranjuju deci, terajući ih tako u pećine, usamljene i hladne, u kojima umesto stalagnita vise zašiljeni strahovi, koji iz godine u godinu postaju sve čvršći, postojaniji, kao izdresirani karakter aristokrate, strahovi koji postavljaju samo jedno pitanje, kada je sve počelo?, i vraćaju u svest sliku polumračne sobe u kojoj ja, kao dvanaestogodišnjak, krišom istražujem svoje telo, pomno ga ispitujući, kao što je Primo Levi, 1941. godine, u službi fašista, krijući istovremeno svoje jevrejsko poreklo, „na izvesnom mestu“ istraživao jalovinu u potrazi za niklom, bio potpuno svestan tog dualizma, te skrivene slobode, kontradiktornosti koju sam nedvosmisleno osećao dirajući kurčić pod teškim jorganom, onako kako su to radili moj, tri godine stariji brat, i njegovi drugari, prethodnog leta, u mraku ogromnih lipa na pustoj železničkoj stanici... sedevši naslonjeni na hrapavu koru stabala, stenjali su prigušeno, pokatkad izgovarajući imena svojih školskih drugarica, odigravajući tako njihovo nesvesno razdevičenje, uobličeno samo u mašti mladih glava, orošenih znojem sada, od noćne jare, teške i lepljive, koju je samo izbledeli miris lipe činio podnošljivim, meni, koji ih posmatram, stojeći sa strane, dovučen ovde zbog čega?, egzibicionizma, želje da se osećaju starijim nego što jesu, moćnim – u odnosu na jednog balavca, ko zna, više od njih, bio sam impresioniran jačinom kreketanja žaba koje je dolazilo iz obližnjih jaruga, i svetlucanjem šina pod svetlošću bandera, šina koje su nestajale u daljini, vodeći u (ne)naslućujuće predele, tuđe živote, daleko zanimljivije od života ovih mladića, osećam, čak mi je i brat dalek sada... moje prvo sladostrašće došlo je sa strahom da ću se upiškiti, da će iz mene pocureti pišaća, smrdljiva i mutna, osećaj prvog orgazma bio je donekle paralisan zbog toga, kažnjen, žigosan, sperma se prosula po mom stomaku u vidu nekoliko kapi koje sam brzo prekrio majicom, upivši ih, ubivši ih, dok sam piljio u bratovljevo mirno disanje na drugom krevetu očekujući da se svakog časa probudi i pokaže prstom na mene, no, ništa se nije dešavalo, ležao sam, iscrpljen, donekle pospan, sa radija me je ovom pesmom grlila Šarlin Spiteri...I never told you, I could never live without it... a ja sam se blaženo osmehivao saznanju da sam svoje devičanstvo izgubio upravo sa njom, u bluz ritmu, držao sam je čvrsto uz sebe, osećajući kako se njeno zrelo, skoro majčinsko telo, privija mačkasto uz mene, pre-pre-vedeno, iz jednog sveta u drugi putem tišine... disanje je usporavalo, kao nakon odlučujuće trke u kojoj ti, na kraju, postaje jedino važno samo da je završiš, zaustaviš, oprošlostiš, i kraj pesme vratio me je knjizi, priča priči, glas meni nepoznatog voditelja nastavljao je da propoveda, a ja sam sticao utisak da on iščitava reči sa papira čije sam korice držao u rukama, lepljiva majica je pulsirala na mojoj koži... začulo se treskanje ulaznih vrata, nakon čega je, pomislio sam, staklo na njima vibriralo još nekoliko trenutaka, tromi uzdah, ispušten pri savijanju tela koje želi da se oslobodi obuće, nekoliko brzih koraka moje majke, paljenje svetla u predsoblju, jedva čujno „klik“, traka svetlosti ispod vrata moje sobe, opet si pijan, besni njen glas, pa šta, nerazgovetan odgovor, šuštanje kroz zube, smrdiš na jeftin parfem, ni svoje kurve ne umeš da izabereš kako treba, cepti majka, na ivici plača, ni ženu nisam umeo da izaberem, pa šta!, sram te bilo!, vrisak razočarenja, more marš u pičku materinu!, glas oca je dosta jasniji u poviku, je li, bre, šta sam ja tebi rekao za taj tvoj dugački jezik, a, šta?!, moje levo oko, kroz odškrinuti prolaz, posmatra mučan prizor, skoro zgnječeno između vrata i dovratka, nema kuda da pobegne, pritisnuo bih vrata svom jačinom, spljoštio ga, naterao da iscuri, otac čeličnim prstima steže majčinu kosu, kovrdžavu i mokru, još mirisnu nakon pranja, i vuče je po predsoblju kao lutku, igra se, ona vrišti, aaa!... aaaaa!... aaaaaaa!..., boli me, užasno me boli njeno teme, lobanja, iščupana kosa, i dalje mirisna... „klik“... „klak“... otac prislanja majčino čelo na prekidač, ovako ja palim i gasim tvoj svet, je l’ znaš, je l’ znaš?, je l’ ti jasno, bre?!... „klik“... „klak“... majka kmeči, kao pokvarena lutka... brat me povlači rukom za rame, vidim ga kako stavlja prst na usta, ššš, pokazuje mi da se vratim u krevet, ležemo uz ritam ponovnog vrištanja, pojačavam ton na radiju, nabijam glavu u zvučnik, ulazim unutra, FMerno utočište, zvučna pećina, hajde, Šarlin, gde si, podaj mi se sada, teksaška ždrebice, uzjaši me kao talas, i nosi, samo nosi... „klik“... „klak“... sneg je padao cele zime, hladio me, na obližnjim jarugama brat i ja smo, svakoga dana, igrali hokej na ledu, uklizavajući jedan u drugog bez milosti, bez trunke saosećanja, nabijali se u golo šiblje, ustajali, izudarani i okrvavljeni, i sa još jačom mržnjom nastavljali dalje, sumanuto i bezobzirno, dan je kratko trajao, kao rađanje sveta, a noći, te ledene noći uz radio, pretvarale su se u legendu, u stereogoniju drkanja i čitanja, u kojoj sam mentalno sedeo, beleo se, kristalno, kao mraz na prozorima, zamišljajući sebe kao odraslog, zabradelog čoveka, glave uvučene pod kragnu kaputa, koji hoda noćnim ulicama, dolazi do jedne oronule zgrade, trese sneg sa cokula, udarajući stepenik na ulazu, otvara vrata i ulazi u studio, grabi vrelu, plastičnu šoljicu sa kafom, pali cigaretu i počinje da prebira muziku po arhivi, dok ne pronađe željeni ritam, a zatim seda u stolicu, potpuno odvojen od stvarnosti, od mistike, od svega što ga može poremetiti, i počinje svoju radio emisiju, svoju priču, sa samo jednom namerom, da tamo negde, bilo u nekoj kasabi, ili urbanom bespuću, spase život nekom (ne)poznatom klincu...

Johnny Cash – Personal Jesus... majka ječi, nimalo strastveno, kao što je to radila pre nekoliko meseci, pod znojavim i drhtavim telom vašeg oca, čija se pljuvačka slila na njene usne, kao izlečujuća pseća bala, dok mu je iz skrotuma izbijala sperma koju je ona, herkulovski ga stežući prstima za zgrčenu zadnjicu, pokušavala da nabije što dublje u sebe, ne bi li što intenzivnije osetila njeno razlivanje u svom središtu, rekoh, ječi, stenje i širi noge od bola, dok se nad njom nadvijaju neki nepoznati ljudi, čisti i nasmejani, kao u nekom jezivom snu, ljudi koji razmišljaju o kraju svoje smene, nakon koje će se iznureni, birajući mračne i puste uličice, odvući kući i prespavati narednih dvanaest sati, najverovatnije ne pomislivši više ikada na vas, vas koji ste se upravo iskobeljali iz materice, obliveni sluzom i krvlju, plačljivi i modri, i naterali majku na olakšavajući smešak... i, evo vas, u dobro poznatom metrou, automobilu, ili polumračnoj sobi, u svojoj sedamnaestoj, trideset trećoj, ili četrdeset devetoj godini, sedite i postavljate sebi sve veći broj pitanja na koja nemate odgovor – zgađeni tom činjenicom... gde je otac, gde je majka, pitate se, majka koju ste juče, instinktivno okrenuvši glavu u pravcu spavaće sobe, zatekli u presvlačenju, polugolu, dok joj otežale grudi podrhtavaju kao crkvena zvona na vetru i mučno zvone za tim jebenim dodirom strasti, poslednje, staračke strasti, kompulzivno prikrivane pranjem sudova, zalivanjem bašte ili gledanjem televizije, bilo kojom radnjom odstranjivanja misli, prohteva, požude... na, uzmi moju sisu u usta!, to je isto ono meso, ista ona koža, malo gnjecava i pegava, ali i dalje željna!... i, niste li u jednom trenutku pomislili kako ona, zapravo, ove reči uzvikuje vama, vašem edipovskom Ja, podsvesno žudeći za sledećom ulogom, sledećim životom, otelotvorenim u vama, i zašto ne bi bilo moguće da bi ostarela Jokasta posledično postala Edip, pošto verujete da starost predstavlja nakardno lice detinjstva, zatvarajući tako krug smrću, nepostojanje – život – nepostojanje... odmahujete rukom na ovu pomisao, nastavljate predsobljem i ulazite u kupatilo, zaključavate vrata, proverivši to pritiskom na kvaku, sedate na šolju, prethodno je obrisavši debelim slojem toalet-papira, i grabite dnevne novine ostavljene na bideu, listate ih bezosećajno, do stranice sa crno-belom fotografijom neke kraljevske porodice, u gomili ljudi u kojoj jedna dečačka pojava izgleda potpuno isto kao što ste i vi izgledali u tom periodu, potpuno ste sigurni u to na osnovu svojih fotografija, pogledavate nepoznata lica njegovih roditelja i ponavljate pitanja, gde je otac, gde je majka, bliskost koja je postojala u rastegnutoj pljuvački i slivala se u unutrašnjost bića, i ko se to usuđuje da igra vaš život na drugačiji način, da obrađuje vašu pesmu toliko bolje nego što biste vi ikada i pomislili da je otpevate?, vi i vaš život, paralelni svetovi koji se nikada neće rastopiti i dozvoliti sebi da budu otkriveni, hej, otkriveni!, ovom drugom svetu – u žudnji... lice vam je uronjeno u šake, cmizdrite, elementarno razdeljeni, dok vam pod laktovima šuškaju novine, malo bitne sada, minoran detalj neke priče koji, eto, postoji tek da bi produbio sliku i sadistički odložio navrlu bol čitaoca koji trenutak, vaše suze su samo vlažnost na jagodicama, prstima, dlanovima, prilepljenim uz lice, i odeljuju ih kao reka obale, osećate slinu kako polazi iz desne nozdrve, belu, rastegljivu slinu koja visi i podrhtava kao glista na udici, a koja u vama ne izaziva ni najmanji naglašaj stida, kao kod devojke ostavljene u noći, na krevetu toplom od dva tela, devojke čija ljubav, rutinski rastrgnuta, ne oseća nikakvu potrebu da se opravda pred ovim prizorom, njemu... ustajete sa šolje, prilazite lavabou i dopuštate vodi da odnese određeni broj telesnih tragova, podižete glavu i posmatrate lice u ogledalu, oči zakrvavljenih beonjača, sitne kapi vode na obrazima, nozdrve koje usporavaju disanje, kao nakon nekog uzbudljivog događaja, i, shvatate ili ne, da je to što vidite vaš lični Isus, ništa drugo, a zatim se okrećete i izlazite, razmišljajući o jebenim sitnicama koje bi vas mogle oraspoložiti...

Nina Simone – I Put A Spell On You...  opiši svoj Raj, rekla je, stisnuvši jednu kupinu, kao bubu, između prstiju, koju je naglo strpala u usta, a zatim ispruži ruku i razmaza njen sok po mojim grudima, lepio se, i, činilo mi se, zatezao kožu pomalo, Irska, verovatno, nisam imao snage da dugo razmišljam, ubrao sam i sam jednu kupinu i uradio isto što i ona maločas, zašto Irska, pogledala me je i napućila usne nezadovoljno, moj odgovor joj se, izgleda, učinio dosadnim, kao da sam joj na pitanje šta bih voleo da radim, spomenuo neki kancelarijski posao, zbog trave, nakezio sam se, pejzaži u Irskoj su me oduvek fascinirali činjenicom da trava tamo deluje tako čista, sveža, ne znam ni sam, otkinuo sam dve kupine i obema rukama namazao joj lice, dodajući mu brkove, delovali su smešno, to je televizija, ludaku, stavila je prst na čelo, rugajući mi se, paa?, rekla si Raj, zamišljam ono što hoću, šta još zamišljaš, reci mi, spustila je leđa na travu, ostavivši noge prekrštene, bio je to lep prizor, sunce je zaslepljivalo, ptice su usled vreline usporeno letele, ne mašući krilima, iz daljine su jedva dopirali zvukovi grada, ljudskih povika, odeća razbacana okolo, njene bele gaćice zgužvane kao maramica, koža koja oslobođeno diše, zamahivanje njene ruke u nameri da otera neku muvu, privučenu slatkim premazom, razaznatljivo kloparanje voza iza mojih leđa, nepomične guste krošnje, mladost, moj pogled na njene stidne dlačice koje se presijavaju, usamljena koliba, bio sam poprilično siguran u svoje reči, koliba sa gomilom knjiga u njoj, i fotografija, da, crno-belih fotografija nepoznatih ljudi, bez slika, mislim da bi bile suvišne na tom mestu, u takvom okruženju, hmm, čujem je kako mumla, i šta još, protegla se i zevnula, potpuno nesvesna tih radnji, ne znam, spustio sam glavu, reci mi, ne znam, sigurno ima još... reci mi!, reci mi, ćutao sam... i miris tvoje pičke, stajalo mi je u grlu, miris tvoje vlažne pičke, svuda oko mene, i u ćoškovima kolibe, po okolnim livadama, ćutao sam, posmatrajući je, oslonjenu na laktovima sada i sa ljutitim izrazom lica, sise su joj drhtale, dahtale... a, kaži ti meni, kako izgleda tvoj Raj, Nina, kako, želim da me jebeš sada, procedila je...

Pixies – Where Is My Mind?... u očima žene, krupnim i razjapljenim, toliko da, poput dvogleda, smanjuju razdaljinu između sebe i onoga što iščekuju, i tu, upravo na toj liniji koja se od očiju pruža u nepoznato, na tom mostu stvorenom od iluzije svetlosti, najjasnije možete videti kako korača neizvesnost... oči... oivičene tamnim i umornim podočnjacima, uobičajenim kod kratkovidih osoba, od kojih se jedna tanka linija diže, kao usamljeni talas, i spaja sa obrvama, stvarajući tako savršeni organski krug... i obnažena ramena žene, od kojih je levo više ojačalo, što govori da je levoruka, ramena po kojima se dve purpurne trake uske majice protežu kao puteljci na zabačenim brdima, i nasmejete se činjenici da ljudi koračaju njima, umorni i znojavi, dok vi, umesto toga, povlačite te puteljke i puštate ih da skliznu sa ramena, osećajući kako je uzbudljivo hodati usnama po nepoznatim predelima i otkrivati njihove slabe tačke, shvatajući da ste u Womenacijumu, u jebenoj Gornjoj Meziji, otkrili ženu koja sada uzdiše pod vama... i, kao što reka umiri svoj tok, stvorivši utisak da se nabija u sebe i pojačava pritisak, tako i vaše telo ulazi u sebe, nabivši se u koštanu srž, sve do trenutka kada se ta ista reka pretvori u kaskadu, ubrzavajući vaša tela običnim elementom fizike, a – vaša zalepljena tela vrište od brzine, vaše misli postaju bezbojne, osim jedne blede nijanse, koja se pita da li želi da svrši u ustima te žene, osećajući istovremeno njene blistave i meke usne na koži, ili u njenoj rasplamsaloj utrobi, pritiskana mekoćom pulsirajućih zidova... i, onda, kao urušavanje vodopada, pri dnu, sve postaje silno... i belo.

Joy Division – Love Will Tear Us Apart... ali će nas poezija S-pojiti, shvatio sam to još u mladosti, posmatrajući tekst ove pesme ispisan na jednom delu zida moje sobe, pesme koju danas neki smatraju najlepšom ljubavnom pesmom (n)ikad napisanom, Ian Curtis se obesio u stanu, te davne 1980. godine, nemoćan da podnese istinitost svojih reči, kako tužno!, a, ipak, sklon sam verovanju kako je bio svestan da je to jedini način da poistini svoju pesmu i drugima... odbacio je mogućnost daljeg stvaranja svoje umetnosti, kako bi istoj udahnuo neophodnu dozu istinitosti i izdigao je na postojeći nivo, iznad apstraktne istine... Uzrok i posledica – Cause And Effect je pesma Čarlsa Bukovskog koju ću vam večeras pročitati na izvornom jeziku, kako ne bih ostavio bilo kakvu mogućnost nerazumevanja ponuđenim prevodom...

the best often die by their own hand

just to get away,

and those left behind

can never quite understand

why anybody

would ever want to

get away

from

them

...i pitam se, nakon nje, da li opovrgava moje malopređašnje razmišljanje, pošto nas jednostavnost često ne zadovoljava, već smo skloni traženju dubljeg smisla i u običnom dupetu, a neki od nas, čak i najdubljeg, upražnjavanjem (b)analnog seksa... čitajući neke pisce, primetio sam da nakon toliko napisanih reči osećam jedino „prazninu“, gorko saznanje da je neko potrošio gomilu vremena ne rekavši, zapravo, ništa... oni se sigurno ne osećaju tako... u eseju „Fabrika siročadi“, pesnik Čarls Simić, u poglavlju „Moje nenapisane knjige“ ostavlja 42 zapisa koji nikada nisu odrasli toliko da postanu knjige, jedan od njih glasi ovako... San: U kući koja gori čitam knjigu o vatri. ... meni je ovo bilo dovoljno da shvatim da sam upravo pročitao knjigu... iako se on ne oseća tako...

R.E.M. – World Leader Pretend... kamera prikazuje široki kadar pozornice, u tami, jedina svetlost izbija sa maski dvoje glumaca... kamera zumira... tužna maska, ucveljena, sa suzom koja liči na kišnu kap, nacrtanom na levom obrazu, stoji nepomično u uglu pozornice i gleda u pravcu druge maske... kamera se lagano prebacuje na drugu masku... srećna maska, sa širokim osmehom, koji pokazuje savršeni sklad usana i blještavih, pravilnih zuba, okrenuta je bočno u odnosu na tužnu masku, i stalno se pomera i poskakuje, izražavajući time zadovoljstvo... kamera se udaljava i ponovo prikazuje celu scenu... tužna maska (viče, optužujući): Ti si đavo!... srećna maska (ne okrećući glavu): Zašto? Zato što sam srećan? Zato što sam zadovoljan svojim životom?... (pravi pauzu) Znaš, Šantal je rekla da ćeš se upravo ovako ponašati i... tužna maska (prekida je, s prezirom u glasu): Šantal?! Šta ona može da zna, uopšte?! Glupača koja je dozvolila sebi da je zavede jedan šarlatan kao ti... koji skakuće kao dvorska luda i ljigavo, ljigavo se osmehuje... Pih, nije bolje ni zaslužila!... srećna maska (okreće glavu prema tužnoj masci): Ne, Šantal zaslužuje bolje, i to je već i sama shvatila... (zastaje) Nisi valjda zaista očekivao da će provesti ostatak života sa tobom? Čoveče, ti cmizdriš i kukaš po ceo dan! Ko to može da podnese?... tužna maska (uvređeno): Ja ne cmizdrim, znaš li, znaš?! Samo sam u žalosti što me je ostavila nakon svega. A zbog čega, zbog čega? Ni zbog čega! Ni-zbog-če-ga!... srećna maska (smireno): Ne verujem u to. Mora da postoji neki razlog... tužna maska (u neverici): Razlog?! Kakav razlog?... (nastavlja raspomamljeno)... Ti zaista nemaš zrnce mozga u svojoj glavi, nije ni čudo što se stalno smeješ, to rade samo kreteni, znaš, kre-tee-ni! Pogledaj me samo, pogledaj! Nakon svega što sam joj dao, šta je ostalo od mene, šta?! Samo ovo... (pravi pokret kojim pokušava da skine masku)... ovo mučenje!... (savija glavu nakon bezuspešnog pokušaja, nakon kraće tišine, ipak je blago podiže u pravcu srećne maske)... Šta ti je još rekla za mene?... srećna maska (pomalo začuđeno): Još?... Ništa... tužna maska (sa napetošću u glasu): Kako... ništa?... srećna maska: Tako lepo, ništa.... Nismo imali priliku da duže razgovaramo... Otišla je... tužna maska (tiho, preplašeno): Kako to misliš... otišla?... srećna maska (zaustavivši skakutanje): Otišla, čoveče, napustila me... što si ti dosadan!... tužna maska (uzbuđeno, sa prikrivenom namerom): Napustila, zašto? Kako? Kuda je otišla?! Reci mi?!... srećna maska (rezignirano): Otkud znam, zar je to, uopšte, i važno?... tužna maska (u navali besa): Kako nije važno?! Reci mi! Reci mi!... srećna maska: Ne znam... kamera se lagano okreće od maski i usmerava ka gledalištu, u kojem svetli veliki broj maski... malobrojne tamne tačke označavaju sedišta u kojima niko ne sedi...

Slušali ste dramu Mišela Žilija, „Maske - utamničenje“... uzjašite noć... zato što u mraku nema maski...